JEVREJSKI PRAZNICI?

Jevrejski praznici i u Novom Zavetu?

Neki adventisti uzimaju donju rečenicu od Ellen White iz knjige Patrijarsi i Proroci, gde je ona napisala da bi praznik senica bio dobar i za nas, kao argument, da jevrejski praznici iz Starog Zaveta nisu ukinuti, i da je njihovo doslovno držanje naša današnja obaveza:

  • „…Dobro bi bilo i za današnji Božji narod da drži Praznik senica, radosno sećanje na Božje blagoslove prema njima. Kao što su Izraelova deca proslavljala izbavljenje koje je Bog učinio za njihove očeve i što ih je sačuvao tokom putovanja iz Egipta, tako bismo se i mi sa zahvalnošću trebali PRISETITI različitih načina koje je On našao da nas izvede iz ovoga sveta, iz tame greha u dragocenu svjetlost svoje milosti i istine.“ {Ellen White: PP,  540.6}

Da li je realno, da Bog očekuje, da u današnjim danima sedam dana živimo u kolibama što je jedna od karakteristika ovog praznika? Princip svake tačke verovanja je sve ili ništa. Mi ne možemo uzeti jednu rečenicu iz konteksta, da bi smo odbranili naše stavove. Kada uzmemo ostale citate Ellen White o toj tematici, možemo da vidimo da je njena izjava bila simboličke prirode. Kroz njene proročke izjave možemo da razumemo šta nam Biblija poručila. Zbog straha od progona od strane Jevreja, u Jerusalimu je učinjen kompromis da se drži i ceremonijalni starozavetni zakon, šta je bilo direktno protiv Božje volje.

U donjim citatima možemo da pročitamo izjave Ellen White, da je apostol Pavle kroz ustupke i kompromise tj. dozvolu starozavetnih OBREDA, sa ciljem da se uklone sukobi sa judejskim hrišćanima, navukao na sebe BOŽJI GNJEV. Bog nije dao apostolu Pavlu autoritet da dozvoli takav korak unazad ka Starom Zavetu.

  • „Učenici se još negovali poštovanje prema ceremonijalnom zakonu i bili su suviše spremni na ustupke, nadajući se da na taj način dobiju poverenje svojih sunarodnika, skinu predrasude, i zadobiju ih za veru u Hrista kao Spasitelja sveta. Pavlov veliki cilj posete Jerusalimu je bio da zadobije poverenje crkve u Palestini. Dokle god su negovali predrasude protiv njega, oni su stalno radili na suprotstavljanju njegovom uticaju. Pavle je smatrao, da ako je moguć bilo koji zakonit ustupak sa njegove strane da ih zadobije za istinu, uklonio bi veoma veliku prepreku za uspeh evanđelja na drugim mestima. Ali on nije bio ovlašćen od Boga da ustupi toliko koliko su oni tražili. Ovaj ustupak nije bio u skladu sa njegovim učenjem, niti sa čvrstim integritetom njegovog karaktera. Njegovi savetnici nisu bili nepogrešivi. Iako su neki od ovih ljudi pisali pod nadahnućem Duha Božijeg, ipak, onda kada nisu bili pod Njegovim direktnim uticajem, ponekad bi pogrešili. Biće zapamćeno da se jednom prilikom Pavle suprotstavio Petru u lice jer je postupao dvolično. Kada uzmemo u obzir Pavlovu veliku želju da bude u skladu sa njegovom braćom, njegove nežnosti duha prema slabima u veri, njegovo poštovanje za apostole koji su bili sa Hristom i za Jakova, brata Gospodnjeg, i njegov cilj da postane svima sve, koliko je mogao to uraditi a da ne ne žrtvuje princip, kada uzmemo u obzir sve ovo, tada ne čudi da je bio pokrenut da odstupi od svog čvrstog, odlučnog pravca delovanja. Ali, umesto da ostvari željeni cilj, ovi napori za pomirenje samo su ponaglili krizu, ubrzali predviđene Pavlove patnje, odvojili ga od njegove braće u njegovom radu, lišili crkvu jednog od njenih najjačih stubova, i doneli tugu u srca Hrišćana u svim zemljama.” {Ellen White: The Sketches From The Life of Paul, p. 212-214.1}
  • “Braća su se nadala da bi Pavle ovim činom mogao odlučno opovrgnuti lažne izveštaje o njemu. Ali dok je Jakov uveravao Pavla da je odluku pređašnjeg sabora (Dela Apostolska 15) koja se tiče obraćenika iz neznaboštva i obrednog zakona i dalje dobro držati, dati savet nije bio u skladu sa tom odlukom, koja je takođe bila potvrđena od svetog Duha. Duh Božji nije pokrenuo ovaj savet. To je bio plod kukavičluka. Nepristajanjem na obredni zakon, hrišćani bi navukli na sebe mržnju neverujućih Jevreja, i izložili sebe surovom progonstvu“ {Ellen White: The Sketches From The Life of Paul, p. 212.1}
  • “Kada razmišljamo o Pavlovoj velikoj želji da bude u skladu sa drugim vernicima, njegovoj nežnosti prema onima koji su slabi u veri, i njegovom dubokom poštovanju prema apostolima koji su bili sa Hristom, ne iznenađuje što je on smatrao neophodnim da odstupi od čvrstog kursa kojim je išao do tada. Ali njegovi napori da udovolji tuđim brigama doneli su samo predviđene patnje brže, odvojili ga od ostalih vernika, i lišili crkvu jednog od njegovih najjačih stubova.” {Ellen White, Unlikely Leaders, p.148.1,2}
  • “Mnogi Jevreji koji su prihvatili evanđelje još uvek su poštovali ceremonijalni zakon i bili skloni nerazumnom popuštanju nadajući se da će steći poverenje svojih sunarodnika, ukloniti njihove predrasude i pridobiti ih da poveruju u Hrista kao Otkupitelja sveta. Pavle je shvatio da će mnogi od vodećih članova crkve u Jerusalimu stalno raditi na suzbijanju njegovog uticaja dokle god budu prema njemu negovali predrasude. Smatrao je da, kad bi ih bilo kakvim razumnim popuštanjem mogao pridobiti za istinu, uklonio bi veliku prepreku za uspeh evanđelja u drugim mestima. Ali Bog mu nije odobrio da popusti toliko koliko su oni tražili.” {Ellen White: The Acts of the Apostles 1911. p. 405.}
  • “Mojsije  je  primio  obredni  zakon  i  on  ga  je zapisao  u  knjigu.  Međutim,  sam  Bog  je  izgovorio  Deset  zapovesti  na  Sinaju  i  napisao  ih  na kamenim pločama koje su se čuvale u Kovčegu. Postoje mnogi koji pokušavaju stopiti ova dva sistema koristeći redove  koji se odnose na obredni  zakon  da  dokažu  kako  je  moralni  Zakon  ukinut,  ali  to  je  krivo  tumačenje  Svetoga pisma.  Obredni  zakon  se  sastojao  od  simbola  koji  su  upućivali  na  Hrista,  njegovu  žrtvu  i sveštenstvo.  Ovaj  su  obredni  zakon,  sa  svim  žrtvama  i  uredbama,  Izraelci  trebali  držati  sve DOK se PREDSLIKA nije ostvarila u SLICI, u smrti Isusa Hrista, Jagnjetu Božjem koje je na se uzelo grehe sveta.“ {Ellen White: Patriarchs and Prophets, p. 364.3}

Ceremonijalni praznici su ukazivali na istoriju ili običaje Jevrejskog NARODA, kao i na Isusov prvi dolazak i žrtvu, i kao takvi, izgubili su funkciju nakon Isusove smrti. Njihovo doslovno držanje nakon toga predstavlja odbacivanje Isusove žrtve za nas! Jevreji držanjem starozavetnih praznika pokazuju da Mesija tek treba da dođe, jer do sada „nije došao, niti je umro“. 

Bog nam je dao slobodu da izaberemo ili odbacimo Hrista. Korišćenje nekoliko manje razumljivih citata i stihova kao „dokaz“, je analogno tumačenju priče o Avramovom krilu kao “potvrdu” života nakon smrti. 

Hrišćani koji drže ove praznike time zamenjuju našeg Spasitelja sa senkama koje su Ga samo najavile.

Isto tako i tvrdnje da treba da držimo praznike koji prema toj interpretaciji ukazuju na nebesku budućnost nisu ispravne, jer NIKO od starih Adventista, pa ni Ellen White, nije držao NIJEDAN Jevrejski praznik, iako je ona 1892 napisala da mi sada imamo potpunu istinu!

Jedna paralela: Početkom 20. veka je u adventističkoj crkvi nastala grupa vernika koji su počeli da drže starozavetne rituale, i pošto nisu naišli na odobravanje Ellen White i crkve, zajedno su napustili adventističku crkvu!